Предавање одржано у Тршићу 6. априла
1992. године.
Поглавље из књигa „Завера
порицања“ и „Оптужујем ћутањем“ које нећу
објавити због масонских симбола и
пропаганде.
Требало је да се догоди муњевито. Са савршеном пре-
цизношћу, без предомишљања. Било је много замора да би се
допустило одлагање. Јер, време је одмицало и остављало за
собом само зрачак наде који је био довољан да распламса илу-
зије уморних и лакомих.
Растајући се од пријатеља Виктор Шкловски је овако за-
писао свој вапај за изгубљеним временом: "Ево прошло је се-
дамдесет година, експеримент није изведен. И није разјашњено
је ли требало изводити овај експеримент." Било је то у време
кад је настајала чувена колекција аутомобила Леонида Леоно-
вича Брежњева. После овога Шкловски је вероватно још раз-
мишљао о смислу и бесмислу експеримента. Али време рас-
танка се ближило и та мудра глава није дочекала да види како
један експеримент замењује други. Сада је већ сасвим извесно
да је први био неопходан да би био изведен други.
Шта се у ствари догодило? – Русија је седамнаесте године
убила свог цара. После седамдесет година истраживачи се
упињу да открију је ли то заиста била Русија. Русија је седам-
наесте године започела разарање својих храмова и седамдесет
година се молила пред иконама својих џелата који су још 1851.
и 1852. одбацили сваку могућност сопственог организовања
Словена у модерну државу. У међувремену, те словенске др-
жаве су биле разаране насилнички, варварски, до потпуног
уништења. Али нису могле бити уништене. Словени су од 1945.
године положили милионе живота да би се ослободили и за-
падног и источног насиља. Међутим, круг није био затворен.
Реализација експеримента која је била започета 1917. године
настављена је и после 1945. године. Поредак у који су ушли
Словени био је неопходан да би им се одузела душа. И кад се
поверовало да су Словени остали без својих икона и осакаћене
душе, игра је настављена свом жестином до дефинитивног ра-
зарања словенске цивилизације.
Подељена на источну и западну, Европа је тражила нове
деобе, али искључиво тог источног дела. У име демократских
промена и заштите људских права. Био је то почетак новог
трагичног ударца који ће такозвана источна Еврпа доживети
од такозване западне Европе. Источна Европа, дакле, суочила
се веома брзо са суровим гостопримством западне Европе.
Тако су све илузије Источне Европе да ће јој западна Европа
пружити руку биле потпуно распршене. Источна Европа је
тиме била бачена на колена и расцепкана, у општој конфузији
и немаштини, пристала је на прве компромисе.
На прагу свог уједињења, међутим, вирус разједињења
нагриза и западну Европу. Хоће ли се западна Европа одупре-
ти том вирусу који јој се враћа као бумеранг. Употребом наси-
ља она ће тај вирус можда само привремено блокирати, али је
неизвесно да ли ће то још виише ојачати идеју у њеном раз-
једињавању по моделу источноевропском.
Европа није више на раскршћу. Европа је на беспућу.
Али њена суманута игра нове географије не посустаје. Егоцен-
трична, нарцисоидна и агресивна Европа наставља са комада-
њем словенског света. Чини то провидно али брутално. Реке
крви невиних жртава натапају пространства словенских зе-
маља уз мистериозно најављивање новог светског поретка чији
су пројекти свакако непознати и његовим најватренијим про-
тагонистима. Као да је намерно препуштено да свет нага-
ђа у чему се, коначно, састоји тај нови светски поредак. У
тржишној економији, у демократском структуирању друштва,
у заштити људских права и националних слобода. Али све ове
институције су управо на западу на веома крхким ногама.
Уместо тржишне економије запад је истоку понудио ропску
послушност и глад, уместо демократског структуирања
друштва и заштите људских права и националних слобода,
грађанске ратове и отуђивање од свог националног иден-
титета.
Контраверзна у својим идејама и реализацији својих нас-
тојања Европа затвара очи пред истином и наговештава
враћање преживелој семантици. Покушајем буђења старих
империјалних идеја Европа као да жели да врати време, да га
заустави, да га обмане. А још је Достојевски једном приликом
записао: "Пре него што се у савременој Европи приступи
васкрсавању идеје о старој римској монархији, идеје о светском
Цесару Ујединитељу који је Човекобог, потребно је савладати
и превазићи супротну идеју хришћанског светског сједињења
која је оличена у богочовеку". Велика је то препрека коју Ев-
ропа не може да савлада. Јер управо на прагу трећег миле-
нијума, уочи свог најављеног уједињења Европа затвара очи
пред срушеним хришћанским храмовима, пред тако сурово
израженим деобама хришћана.
Постоје законитости којих се свет клони из незнања а
које су нужност ако свет не жели да дође до најдубљег понора.
Европа је истрошила своја аргумента да би се могла ујединити
са расположивим механизмима. Словенски свет, с друге стране,
не може да заволи понуђену судбину. Словенски свет нема
права да се одрекне себе и да пропадне узалуд. Ако до овога
није дошла ни источна ни западна Еропа то значи да је цивили-
зација данас, на прагу тог тако наглашаваног дочека трећег
миленијума пред катастрофом. То значи да је дух наше циви-
лизације потпуно истрошен. Да је у ствари поражен самим
собом.
Узнемирена и преплашена Европа, и на истоку и на за-
паду, морала би се упитати, не стоји ли иза свега тога још по-
разнија идеја, није ли човечанство данас довело себе на ош-
трицу бријача технолшким узлетом чије се последице нази-
ру у распаду васцеле планете Земље. Јер не заборавимо,
радиоактивни отпад зрачи пуних петстотина година и кад је у
утроби мајке Земље.
Пре пет стотина година Европа је откривала Америку.
Данас, пет стотина година од тог открића, није извесно да ли је
Америка открила праву Европу. Сасвим је извесно, међутим,
да Европа, или бар словенска Европа, поново открива Аме-
рику. Јер, управо је Америка понудила такозвани нови светски
поредак без икаквог образложења његовог садржаја. С друге
стране, тај такозвани западни део Европе користећи се снагом
свог економског преимућства понудио је тој источној, махом
словенској Европи nouvel ordre који је, како су бар досадашњи
резултати показали, супротност самом себи. Демон ироније и
овом приликом настоји да загосподари измученом Европом
која још није заборавила и преболела своје ране од последње
светске катастрофе. Нови светски поредак ! Nouvel ordre!
Сумрак је исувише густ. Недорасли захтевима времена
арбитри правде, преузимајући суверено сва овлашћења, нудећи
многим народима демократију, нуде у ствари ново ропство и
смрт. То би требало отворено рећи. Завера са употребом исто-
рије је коначно откривена. Лажни морал доживљава свој фи-
јаско. На западу и на истоку у истој мери. Јер поврх свега, јер
изнад свега зјапи озонска рупа. Долази време великог обрачуна
природе која је без кривице кажњена. Хоће ли нови светски
поредак, хоће ли nouvel ordre ући у тај обрачун. Или ће то пре-
пустити малим народима већ исцрпљеним од наметнутих поре-
дака.
Све вербалне комуникације су паралисане. Говоримо оту-
ђеним језиком, језиком насиља, језиком који је пресија над
истином, који је скривање истине. Ми на источној и ми на за-
падној страни Европе. То је та коб која је унела смутњу не са-
мо између тих страна, већ и унутар њих.
Постоји у индијској традицији максима која гласи: "из
лажног језика настаје гнев, из гнева мржња, а из мржње зло-
чин". Емпирија ове формуле поретка ствари је у Европској
реалности.
Испоставило се, међутим, да је лажни језик био довољно
кадар да покрене процес креирања прошлости. Наметањем те
артефицијелне прошлости сматрало се да се може наметнути и
нова пројекција света. Можда је та нова пројекција и опште
прихватљива за свет, можда је та нова пројекција и једина
преостала нада за спасење већ унесрећеног света. Али чему
скривање. Не противуречи ли то скривање исправности и
нужности новог светског поретка. Европска и светска јавност
су пред последњим искупљењима које ће бити пресудно за суд-
бину света.
Нови светски поредак заснован на принципима маки-
јавелизма не може наћи праве приврженике. Може се оче-
кивати да ће он бити изневерен управо од својих најгласнијих
протагониста. Не стога што ће они понудити нове, прогре-
сивније идеје пројекције света, већ стога што њихов руши-
лачки дух неће моћи да прихвати никакав ред, стога што је
њихов врхунски идеал задовољавање тренутних интереса.
Нови светски поредак гради се на рушевинама многих
држава. У настојању да се ослободи граница, он сурово намеће
нове границе. Иза тих нових граница, међутим, експлицитно се
назиру старе преживеле империје. То више не ствара забуну.
То подгрева отпор. Свет се суочава са изневереним принци-
пима хуманизма и демократије. И то руши сваку његову наду.
Али архитекти новог светског поретка са тајним нацртом
пројекта нису спремни на уважавање извесних суштинских
принципа на којима се једино и може заснивати развој цивили-
зација. Чак и кад наилазе на отпор. Чак и кад се суочавају са
чињеницом да се тај отпор ланчано може проширити на вас-
цели свет.
Можда је дошло до забуне. Можда је заблуда на другој
страни. Можда није реч о новој утопији. Покушајмо да ствари
сагледамо без узбуђења. Кренимо у авантуру упркос дебелим
наслагама апстракције. Али којим путем?
Испоставило се да се разарањем словенске цивилизације
нови светски поредак излаже ризику који може довести до
катастрофалних последица. Оне су већ на видику. Јер, словен-
ски свет није исцрпљен до те мере да не може прихватити нови
светски поредак. Део тог словенског света управо је прихватио
све што му нуди тај нови светски поредак. Питање је једино
колико је то искрено прихватио, колико је био приморан да
прихвати. Јер, ако једнога дана схвати да је поново, по ко зна
који пут обманут, нови светски поредак може очекивати не
само свој срамни пораз, већ и далекосежније последице које ће
се погубно одразити на судбину једног дела, или васцелог
света.
Данас се већ са сигурношћу може закључити да су та два
света, тај такозвани источни и тај такозвани западни, у исто-
ветној заблуди. И један и други хрле из једног у други екстрем.
Такозвани источни свет заваравајући самог себе да се осло-
бодио бољшевичке свести гаји илузију да већ има у рукама "све
благодети" које је уживао западни свет и немилосрдно пљује
по себи, по свом идентитету и својој слободи што је одраз
управо типичне бољшевичке свести схватања морала. А тако-
звани западни свет, гајећи илузију да уводи тај нови светски
поредак, користећи се најекстремнијом бољшевичком мето-
дологијом, уместо у нови светски поредак улази у ствари у
необољшевизам. Како иначе схватити крилатицу Serbien muss
sterben која кружи Европом? Како схватити европску демо-
кратију, слободу личности и слободу изражавања мисли кад је
европски информативни систем саздан од прљавих лажи на
рачун једног јединог напаћеног али гордог народа? Има ли
Европа и свет право на истину? Може ли им нови светски
поредак у име демократије понудити бар делић истине? Јер,
Serbien muss sterben не значи да је Србија Картагина. Уоста-
лом, Serbien muss sterben је најбољи израз са каквом слободом
стваралаштва европска пера данас потврђују демократичност
друштва у којима живе и стварају. Ако су то тековине нове
цивилизације и новог светског поретка, сада је већ сасвим
сигурно, свет оправдано страхује за свој опстанак.
Свет словенске цивилизације који прекрива пространства
два континента са традицијом од шест хиљада година још је
непознат и цивлизацијама које га окружују и самом себи. Тај
свет је седамдесет година експериментисао са такође једним
новим поретком. Заблуда је била сувише горка. Све енергије
су биле исцрпљене и ушло се у нову празнину. Између ши-
роких пространстава земље и неба нашао се сам и побеђен.
Осврнувши се око себе могао је да види једино да је иза њега
остао један експеримент, а пред њим други. Није имао више ни
Бога ни цара ни своју историју ни своје писмо. Разорен изну-
тра, трансформишући се у нови систем, суочио се и са својим
спољним разарањем. Преостало му је једино одрицање самог
себе. Истрошен, унакажених снова порицао је све своје вред-
ности не знајући више да нађе пут до ослонца на своје инсти-
туције. Бог и цар су били мртви, историја је била замагљена,
деформисана, њихово писмо понуђено као туђа тековина.
Породица је била на развалинама, љубав према отаџбини, до-
мовини или матушки програмски је скренула у апстрактни
космополитизам. Верност домаћем огњишту била је усмерена
лажној кооперативности. Запуштена земља била је усмерена
на јаловост. Градови су били дехуманизовани без свог правог
имена. Укидање идентитета трајало је дуго. Опробани руши-
тељи преузели су улогу градитеља.
Делирична интелектуала истока придружила се дели-
ричној интелектуали запада која је такође била без циља. На
кога се после тога може ослонити нови светски поредак? Како
се, после тога, може зауставити свој револт?
Можда би требало очекивати да се људска мудрост мо-
дификује и да се врати заборављеним суштинама. Али још увек
је супремат незнање. Нове нараштаје очекују застареле школе.
На корак од Еропе словенска цивилизација није била у
стању да Еропи укаже на своје институције јер их је и сама
одбацивала. Много је нагомиланих предрасуда. Апокалиптич-
ка ноћ Европе је далеко од свог освита док се не суочи са
нарушеном хармонијом.
Словенски Свет је ушао у нову патњу уместо да се врати
изворима који би довели до преображаја енергије. Потребно
је, дакле, огласити прошлост закопану и заборављену. То
међутим, не подразумева обнављање старих знакова који та-
кође нису могли бити дуготрајни јер су произилазили из
површинских слојева свести. То подразумева искључиво оне
суштине које су аутентичан одраз духовне вертикале у којој је
тај свет настајао. То је једини одбрамбени механизам цивили-
зације која је настајала са својим институцијама и која једино у
духовној симбиози са њима може да се усмери на узлет духа без
кога нема опстанка ни у једном поретку.
Вратити се прошлости закопаној и заборавњеној, с друге
стране, није скривати се од будућности и није парализовати пут
до будућности већ прихватити оне законитости које су остале
иза нас, које смо оставили иза нас, а које нису ни загонетке ни
замагљени наговештај златног доба.
Агатирси су учили законе певајући. Цивилизација данас и
на некадашњем истоку и на некадашњем западу не учи законе,
она их свакодневно конструише и руши у исто време да би их
поново конструисала. Агатирси су били божанствено племе на
Балкану које је живело у хармонији као и балкански Пеласти
које је Хомер опевао такође као божанствене. На темељима
тих цивилизација израсла је словенска цивилизација, али она је
запоставила своје институције, своје законе и знања.
Акумулирајући у себи тако дуготрајну патњу, међутим,
словенска цивилизација данас је у предвечерју своје ренесансе.
Буђење је брутално, како смо једном поменули, али неми-
новно.
У том случају човечанство се може ослонити само на оне
духовне институције које не отуђују човека од његове природе.
У том случају човечанство се може ослонити на институци-
је слободне воље и нових принципа мишљења. Прихатити те
институције, међутим, усвојити их, значи променти ток саз-
нања. Нужно је дакле, не поновити круг који ће, како бар
историја сведочи, послужити шоковима будућности. Кад Евро-
па то буде схватила схватиће и да су словенске институције
неразориве јер су оне и њена тековина које се она не може
одрицати.
У том случају ни једна Картагина не може више пасти. И
ни једна Србија више не може умрети. Свака друга алтерна-
тива је последња катастрофа данашње атомске цивилизације
која у својој структури још има живу цивилизацију пелеолита.
ENGLISH VERSION
It should have happened swiftly, with perfect
precision, without any change of mind. Too much work has
been put into it to let any rescheduling now. Time was
passing by, leaving behind only a small ray of hope sufficient
to light up illusions of the tired and avaricious.
Parting from his friend, Victor Schklovski recorded his
lament after the lost time in this manner: "Seventy years have
already passed and the experiment has never been made. And
it has not been cleared up whether this experiment should
have ever been made." All this was happening at the time of
production of the famous car collection of Leonid Leonovich
Brezhnev. Afterwards, Schklovski probably never stopped
thinking of the sense and senselessness of an experiment. But,
time of the parting approached and this clever man had not
lived to see the change of one experiment for another. Now, it
has been quite clear that the first one was necessary to make
way for the other.
What had really happened? - In 1917, Russia killed
its own emperor. Seventy years later, researchers keep trying
hard to find out whether Russia really did it. In 1917, Russia
set off to destroy its temples only to pray seventy years in
front of the icons of their executors, which had rejected as far
back as 1851 and 1852 any possibility of Slav organization
into a modern state. In the meantime, these Slav countries
have been forcefully and in a barbarous manner destroyed.
But they could not have been destroyed. From 1945, the Slavs
lost millions of lives in order to free themselves from both
western and eastern oppressions. The circle, however, has not
yet been closed. The implementation of the experiment, started
in 1917, has been continued even after 1945. The political
system imposed on the Slavs was necessary in order to
wrench out their souls. When the Slavs were thought to have
remained without their icons and with smothered souls, the
charade has been continued with even stronger severity until
the definitive destruction of the Slav civilization.
Divided into the East and the West, Europe demanded
new divisions, but exclusively of the Eastern part. This all
was, of course, done in the name of democratic changes and
protection of human rights. This was only the beginning of a
new tragic blow of the so-called Western Europe upon the so-
called Eastern Europe. The East Europe, consequently, very
quickly faced the cruel hospitality of the West Europe. In this
way, all the illusions of the East Europe, of the West
Europe's helping hand had completely disappeared. All this
caused the East Europe to find itself on its knees, split, in
general confusion and in want, and conceding to the first
compromises.
At the threshold of its union, however, the splitting
virus nibbles at the West Europe as well. Will the West
Europe withstand the virus hitting at it as a boomerang? This
virus can be only temporarily blocked by use of violence, but
it is not at all certain whether this will even more strengthen
the idea on its division according to the East European model.
Europe does not find itself at the crossroad any
more. Europe has come to a dead end. But its ludicrous play
with new geography seems not to have an end. Egocentric,
narcissistic and aggressive, Europe keeps continuing to chop
the Slav world. It does it transparently, but brutally. Rivers of
blood of innocent victims flood the regions of the Slav
countries together with the mysterious announcement of the
new world order, the projects of which are probably unknown
101 even to their most vehement protagonists. As if it was on
purpose left to the world to keep guessing what this new
world order really consisted of? Was it of the market
economy, of the democratic structuralization of the society, of
the protection of human rights and national freedoms? But all
these institutions are on very breakable legs in the West
proper. Instead of market economy, the West had offered to
the East, the slave obedience and hunger, instead of
democratic structuralization of the society and protection of
human rights and national freedoms, the civil wars and turning
backs to own national identity.
Controversial in its ideas and implementation of its
plans, Europe closes its eyes in front of the truth and suggests
return to the outlived semantics. By trying to evoke old
imperial ideas, it seems as if Europe wants to turn the clock
back, to stop it and to deceive it. It was Dostoevsky who once
said: "Before anybody in the modern Europe resurrects the
idea of the old Roman Empire, of the idea of the Emperor the
Uniter who is the Homo-God, it is necessary to overcome the
opposite idea of the Christian world unity personified in the
Godlike-Man". It is too great a hindrance, which Europe is
not able to overcome. Right at the threshold of the third
millennium, at the eave of its announced union, Europe closes
its eyes before the destroyed Christian temples, before such
cruelly expressed divisions of the Christians.
There are orders of things, which the world rejects
because of ignorance, but which are the imperative need lest
the world wants to fall into the deepest possible abyss. Europe
has exhausted all its arguments to be able to achieve union
with the mechanisms now at hand. The Slav world, on the
other hand, cannot accept the offered fate. The Slav world has
no right to denounce itself and to vanish in vain. If both the
West and the East Europe have not grasped this fact, then it
really means that the civilization of today faces catastrophe at
the threshold of the so euphorically welcomed third
millennium. This is to say that the spirit of our civilization is
completely worn out, that, in fact, it was defeated by itself
proper.
Upset and frightened Europe, both in the East and in
the West, should ask itself whether behind this all stood even
more disastrous an idea, whether the mankind had brought
itself today on the edge of a razor by its technological
progress, the consequences of which have been discerned in
the destruction of the Planet Earth. We must not forget at
that, that the radioactive waste radiates for whole five hundred
years, even having been buried in the bowels of the Mother
Earth.
Five hundred years ago, Europe discovered America.
Today, five hundred years since that discovery, it has not
been certain whether America had discovered the real Europe.
It is, however, altogether indisputable that Europe, or at least
the Slav Europe, has been discovering America again. For,
America is the one to offer the so-called new world order
without any explanation of its contents whatsoever. On the
other hand, the so-called western part of Europe, on the basis
of its economic advantage, offered to the eastern, mainly Slav
Europe, nouvel ordre (new order), which has been the very
opposition to itself, as shown by the present results. The
demon of irony keeps trying this time again to become the
master over the suffering Europe, which has yet not forgotten
nor heeled its wounds from the last world catastrophe. The
new world order! Nouvel ordre!
The darkness is much too thick. Taking upon them all
the sovereign authorizations, and offering democracy to many
nations, the arbiters of justice, no match to the demands of
Time, offer, in fact, new slavery and death. This should be
said openly. The plot with the use of history has finally been
discovered. The false moral has lived to see its fiasco, to the
same extent both in the West and in the East. For, firstly,
there is a huge ozonic hole above all of us. The final
settlement of scores with Nature, punished for no reason
whatsoever, has come. Will the new world order, will this
nouvel ordre accept this settlement? Or, will it leave it to the
smaller nations, already exhausted by the imposed orders, to
come to terms with it?
All the verbal communications have been paralyzed.
We speak in an alienated language, the language of violence,
language that exerts pressure upon the truth, which hides the
truth. Here we mean us in the eastern and us in the western
side of Europe. The omen is the one to have brought chaos
not only between them, but also within them.
In Indie tradition there is a maxim as follows: "false
language bears wrath, wrath bears hate, and hate bears crime".
The empiricism of this formula of the order of things reflects
itself hi European reality.
It has been established, however, that the false
language had sufficed to set in motion the process of
invention of the past. By imposing such an artificial past, it
has been considered possible to impose a new projection of
the world. Perhaps, this new projection may have been
generally acceptable to the world; it may as well be that this
new projection has been the only hope remained to save the
already suffering world. But, why beat about the bush? Does
this screening not contradict the correctness and necessity of
the new world order? Both the European and the world public
have found themselves in front of the last redemption that will
be of crucial importance for the fate of the world.
The new world order, based upon Machiavellianism,
cannot find loyal followers. It could be expected its most loud
protagonists to be the ones to fail it. Not that they would
offer new, more progressive ideas of the world projection, but
because their destructive spirit could not accept any
orderliness, and because their supreme ideal was to satisfy
their immediate interests.
The new world order is being built on the debris of
many states. In its effort to create a world without boundaries,
it cruelly imposes new borders. Behind these new borders,
however, the old outlived empires could be explicitly
discerned. And this does not confuse anybody anymore. This
provokes resistance. The world has been faced with the
betrayed principles of humanism and democracy.
Consequently, this destroys all its hopes. But the architects of
the new world order, with their secret project outline, have
not been ready to respect some of the essential principles on
which the civilization development can only be based; even if
they face resistance; even if they have been faced with the
fact that this resistance could be triggered in a chain-like
manner all over the world.
Confusion may have occurred. Deception may have
been on the other side. It may not have been a question of a
new Utopia. Let us try and envisage things without any alarm.
Let us set off into an adventure in spite of thick layers of
abstraction. But, which direction to take?
It has been established, the new world order, by
destruction of the Slav civilization, could face a risk with
catastrophic consequences. They could even be discerned. The
Slav world has not been exhausted to that extent not to be
able to accept the new world order. Part of the Slav world
has accepted the whole package offered by the new world
order. The only question is to what extent acceptance was
sincere or imposed upon. If, however, they soon realize to
have been deceived for who knows how many times, the new
world order could expect not only to be shamefully defeated
but could face also far fetching consequences, which would
disastrously reflect themselves on the fate of a part, or of the
whole world.
Today one can with certainty conclude that both these
worlds, the so-called Eastern and the so-called Western, have
been living in identical delusions. Both of them jump from
one to the other extreme. Deluding themselves to have been
liberated from the Bolshevik consciousness, the so-called
Eastern world lives in an illusion to have acquired "all the
benefits" enjoyed by the Western World and keeps mercilessly
spitting upon self, its identity and its freedom, reflecting thus
the typical Bolshevik consciousness of cognition of the
morals. Living in the illusion to have been introducing the
new world order, by using the most extreme Bolshevik
methodology, the so-called Western world creates, in fact,
neobolschevism instead of a new world order. How can one
otherwise understand the slogan Serbien muss sterben (Serbia
must die) circling round Europe? How to understand the
European democracy, personal freedom and freedom of speech
when the European informative system is based on dirty lies
on the account of a suffering, but proud nation? Do Europe
and the world have right to the truth? Can the new world
order, in the name of democracy, offer them at least a small
part of the truth? For, Serbien muss sterben does not mean
Serbia is Carthage. In any way, Serbien muss sterben reflects
in the most characteristic way the creative freedom of the
European authors and journalists confirming the
democratization of the society they live and create in. If this
is the heritage of the new civilization and the new world
order, then it is quite clear today, the fear of the world for its
own survival is completely justified.
The Slav civilization encompassing the vast expanses
of two continents with its tradition of six thousand years is
yet neither known to the surrounding civilizations nor to
themselves proper. For seventy years, that world kept carrying
out an experiment with another new world order. Deception
was much too bitter. With all energies exhausted, it entered a
new void. It found itself on its knees, alone between heaven
and earth. Turning around, it could only see an experiment
left behind, another waiting in front. It remained devoid of
God, of its emperor, of its history and of its script. Destructed
within, transforming itself into a new system, it faced as well
its exterior destruction. Renouncement of the very serf was the
only remaining thing to do. Exhausted, its dreams distorted,
that world revoked all its values unable to find its way to the
hold of its institutions. God and the emperor were dead,
history hazed and deformed, their own script offered as
somebody else's heritage. Family was in shambles, love for
fatherland, for homeland or matushki (motherland) was
purposefully channeled into cosmopolitanism. Loyalty to
homeland was directed towards false cooperation. The
neglected country was directed toward bareness. Cities were
dehumanized, having no real names. Canceling of identity
lasted for very long. Proved destroyers took over the part of
the builders.
Delirious intellectuals of the East joined the delirious
intellectuals of the West, both aimlessly roaming. Where can
the new world order find its support? How to curb the revolt
after all this?
It may well be expected the human wisdom to be
modified and to return to the forgotten subject matters. But
ignorance holds supremacy yet. New generations have been
offered obliterate schools.
Only a step away from Europe, the Slav civilization
failed to impose on Europe its own institutions for simple
reason, it rejected them itself. Too many prejudices have been
piled up. The apocalyptic night of Europe is still very far
from its dawn, until it faces the violated harmony.
The Slav world met with new sufferings instead of
returning to its sources, which would have instigated
transformation of energy. It is, therefore, necessary to revive
the buried and long forgotten past. It does not necessarily
mean restoration of old signs, which also could not have been
long lasting, as they had stemmed out of the superficial layers
of consciousness. It does explicitly mean the subject matters
as the authentic reflections of the spiritual vertical in which
that world has been created. It represents the only defensive
mechanism of a civilization, which was growing together with
its institutions and which could, only in the mutual symbiosis
with them, achieve spiritual exaltation, for without it there is
no survival in any social order.
On the other hand, return to the buried and forgotten
past does not mean hiding from the future, or paralyzing the
way towards the future, but acceptance of the orders left
behind, which are neither riddles or hazed prediction of a
golden age.
Agatyrsi learned their laws by chanting. The
civilization of today, both in the then East and the then West,
has not learned its laws; everyday it construes and breaks
them simultaneously, only to reconstruct them again. Agatyrsi
were a heavenly tribe in the Balkans living in harmony, the
same as the Balkan Pelasgi, celebrated by Homer as heavenly
as well. The Slav civilization grew on the foundations of these
civilizations, but it neglected its own institutions, its laws and
its knowledge.
However, by accumulating such a long lasting
suffering, the Slav civilization finds itself today at the eve of
its renaissance. As we already have mentioned, the wakening
is brutal, but imminent.
In such a case, Mankind can lean only on the spiritual
institutions not alienating man from his nature. Consequently,
Mankind can lean on the institution of free will and new
principles of opinion. To accept and adopt these institutions,
however, means to change the flow of cognition. It is,
therefore, of utmost importance not to repeat the circle, which
would, as the history already witnessed, serve the shocks of
the future. Once Europe cognized this all, it would
comprehend the Slav institutions to be indestructible, for the
latter happened to be its heritage as well, which it cannot
deny.
In such a case, no one Carthage more could fall. And
no one Serbia more could die any more. Any other alternative
would represent the last catastrophe of the present atomic
civilization, which has, in its own structure, a live Paleolithic
civilization.
Нема коментара:
Постави коментар